Besnilo

Besnilo je akutno virusno oboljenje centralnog nervnog sistema (encefalitis) toplokrvnih životinja i ljudi. Primarno, ono je bolest divljih i domaćih životinja, a na čoveka se prenosi kontaktom sa obolelom životinjom. Ispoljena bolest uvek se završava smrtno.

Besnilo je rasprostranjeno u celom svetu, gde se godišnje registruje oko 30-40.000 obolelih i umrlih ljudi.

Prirodu besnila je objasnio Paster 1882, a već 1885. godine je napravio vakcinu protiv besnila ljudi i vakcinisao prvu osobu.

Uzročnik besnila je virus, Rhabdovirus, rod Lyssavirus, koji se uvek nalazi u nervnom tkivu i pljuvački obolele životinje.

Kod uginulih, ili na besnilo sumnjivih životinja, dijagnoza bolesti se potvrđuje nalazom Negrijevih telašaca (delovi virusa besnila) u ćelijama tkiva mozga.

Rezervoar virusa besnila u prirodi su zaražene lisice, vukovi, šakali, tvorovi, divlje svinje, srne, veverice, zatim pacovi, miševi i slepi miševi, a od domaćih životinja - psi, mačke, goveda.

Izvor zaraze virusa besnila je pljuvačka besne životinje (za čoveka najčešće psa). U njoj se virus nalazi 9 - 11 dana pre pojave simptoma i sa njome se izlučuje, a za vreme bolesti se izlučuje i suzama, mokraćom i mlekom. Zaraženost traje za sve vreme bolesti životinje.

Zaražavanje ljudi virusom besnila nastaje kontaktom sa obolelom životinjom, najčešće ujedom i/ili unošenjem pljuvačke u organizam čoveka, preko sluznica ili ozleđene kože (lizanjem).

Karakteristike oboljenja ljudi

Vreme od unosa virusa u organizam čoveka do pojave znakova bolesti iznosi 2-8 sedmica pa i znatno duže nekoliko meseci ili više godina.

Početak bolesti prati uznemirenost i osećaj nelagodnosti i straha. Na mestu ujeda javlja se trnjenje, svrab i slab bol. Te promene su praćene: nemirnim snom, gubitkom apetita, povraćanjem, glavoboljom i povišenom telesnom temperaturom. Bolest karakterišu dva klinička oblika besnila:

Besnilo je neizlečiva bolest koja traje 2-6 dana. Smrtnost je 100%.

Šta bi trebalo znati o besnilu životinja

Besnilo je prvenstveno bolest divljih životinja (lisica i vukova), a zatim domaćih (najčešće pasa), dok je sekundarno bolest čoveka.

U odnosu na životinjsku vrstu postoji urbano besnilo, koje se javlja u naseljenim mestima i uglavnom se prenosi među psima, i silvatično (šumsko) besnilo, rašireno među lisicama i drugim divljim životinjama.

Kod životinja, prvi simptomi besnila su promena ponašanja (furiozni oblik) ili paraliza mišića (tiho besnilo). Pas je najčešći izvor besnila za čoveka (u 90%). U najvećem riziku od zaraze su osobe koje profesionalno ostvaruju kontakt sa zaraženim životinjama (veterinari i veterinarski tehničari, lovci, šumari, krznari, laboratorijski i terenski radnici).

Kako da se zaštitimo od besnila

• važno je sprovesti registraciju i vakcinaciju nevakcinisanih pasa i mačaka poznatih vlasnika i obeležavanje svih nevakcinisanih pasa i mačaka
• važno je zatvaranje pasa i mačaka poznatih vlasnika, u cilju sprečavanja kontakta sa psima i mačkama lutalicama
• mora se obavljati hvatanje i uništavanje pasa i mačaka lutalica
• ne smeju se dodirivati ili hvatati nepoznate životinje kao i one koje se neuobičajeno ponašaju
• veterinarskoj inspekciji se mora prijaviti svaka sumnjiva životinja
• u slučaju ujeda, životinju držati u izolaciji radi desetodnevnog posmatranja
• nalaže se šetanje kućnih ljubimaca na povodniku, sa korpom na njušci
• zabranjuje se držanje nevakcinisanih divljih životinja kao kućnih ljubimaca
• lica koja su profesionalno ugrožena virusom besnila (veterinari i veterinarski tehničari, šumski radnici, lovci, lovočuvari, preparatori, laboratorijski i terenski radnici) treba da se preekspoziciono (pre izlaganja virusu) zaštite vakcinom protiv besnila
• ako dođe do ujeda ili ogrebotine od životinje, bez obzira da li je ona zdrava ili zaražena virusom besnila ranu treba odmah isprati vodom i sapunom, razblaženim deterdžentom ili alkoholom, a nakon toga odmah se javiti lekaru, u cilju sprečavanja zaraze virusom besnila
• radi daljeg tretmana i vakcinacije ozleđene osobe, i osobe iz kontakta treba odmah uputiti u Pasterovu ambulantu Instituta za infektivne i tropske bolesti
• u cilju edukacije stanovništva, moraju se sprovoditi zdravstveno-vaspitni rad i saradnja sa medijima.